History of Croatia

Hrvatska povijest, tiene idiomas inglés y croata (Hrvatski)

(Inglés)

En la época del Imperio Romano, el área de la Croacia moderna comprendía dos provincias romanas, Panonia y Dalmacia. Después del colapso del Imperio Romano Occidental en el siglo V, la zona fue subyugada por los ostrogodos durante 50 años, antes de ser incorporada al Imperio Bizantino.

Croacia, como entidad política, apareció por primera vez como ducado en el siglo VII, el Ducado de Croacia. Con el cercano Principado de Baja Panonia, se unió y se elevó a Reino de Croacia, que duró desde 925 hasta 1102. A partir del siglo XII, el Reino de Croacia entró en una unión personal con el Reino de Hungría. Siguió siendo un estado distinto con su gobernante (Ban) y Sabor, pero eligió dinastías reales de las potencias vecinas, principalmente Hungría, Nápoles y la monarquía de los Habsburgo.

El período comprendido entre los siglos XV y XVII estuvo marcado por intensas luchas entre el Imperio Otomano al sur y el Imperio de los Habsburgo al norte.

Tras la Primera Guerra Mundial y la disolución de Austria-Hungría en 1918, las tierras croatas se incorporaron al Reino de Yugoslavia. Tras la invasión alemana de Yugoslavia en abril de 1941, se creó el Estado títere Estado Independiente de Croacia, aliado de las potencias del Eje. Fue derrotado en mayo de 1945, tras el Instrumento de Rendición alemán. La República Socialista de Croacia se formó como república constituyente de la República Federal Socialista de Yugoslavia. En 1991, los dirigentes de Croacia rompieron los lazos con Yugoslavia y proclamaron la independencia en medio de la disolución de Yugoslavia.

(Hrvatski)

Hrvatski je narod oko 626. podložio rimske pokrajine Dalmaciju, Panoniju (bivši Ilirik) te osnovao dvije neovisne kneževine, koje je u Hrvatsko Kraljevstvo ujedinio njegov prvi kralj Tomislav, okrunjen 925. godine. Primorska Hrvatska je, pored Franačkoga Kraljevstva, prva trajna i uređena država u srednjoj Europi. Nakon izumiranja domaće dinastije Trpimirovića, Sabor (parlamento) je za kraljeve Hrvatske izabirao vladare drugih država, stvarajući time personalnu uniju najprije Hrvatske i Ugarske (1102. – 1300. i 1307. – 1526.), a zatim Hrvatske i Austrije (15 27.- 1918.). Kao predziđe kršćanske Europe između 15. i 18. stoljeća, Hrvatsko je Kraljevstvo bilo ključno za zaustavljanje daljnjeg prodora Osmanskoga Carstva na zapad, dok je s druge strane Mletačka Republika zaposjela većinu hrvatske obale. Hrvatska je država izgubila velik dio svoga povijesnog teritorija, koji je pripao Bosni i Hercegovini. Hrvatsko je Kraljevstvo sačuvalo svoju državnu suverenost posebnim položajem unutar Habsburške Monarhije sve do njezina raspada, 1918.

Nakon što je godine 1918. prekinula državnopravne veze s Austrijom i Ugarskom, Hrvatska je bez suglasnosti Sabora uključena u novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (kasniju Kraljevinu Jugoslaviju). Time je Hrvatska prvi put stavljena u balkanski politički okvir te je nasilno prestala postojati kao država. Autonomna Banovina Hrvatska, uspostavljena sporazumom hrvatske oporbe i jugoslavenske Vlade 1939., trajala je do osovinskog razbijanja Jugoslavije, 1941. Unatoč plebiscitarnoj podršci stanovništva prozapadnoj seljačko-demokratskoj koaliciji, Drugi je svjetski rat u Hrvatskoj vođen između dvaju radikalnih pokreta – ustaša pod pokroviteljstvom Osovine i komunista (partizana) na strani Saveznika, koja su oba proglasila svoju hrvatsku državu. Od 1945., Hrvatska je bila jedna od šest saveznih država socijalističke Jugoslavije maršala Tita. Demokratski narodni pokret poznat kao Hrvatsko proljeće, za politička prava Hrvatske u Jugoslaviji, koji se 1967. suprotstavio nasilnom spajanju hrvatskoga jezika sa srpskim u srpskohrvatski, suzbio je jugoslavenski režim 1971.